Cosmic Energy

Piglet: “How do you spell love?” Pooh: “You don’t spell it, you feel it.”

06.08.2019.

Kraljevi ega

Obicno ljudi koji daju najmanje sebe neovisno da li se to radi u poslu,novcano ili uopsteno radu u kuci i mimo nje ili sitnicama u obicnoj svakodnevnici,najvise kukaju ..Ne mogu sve ? Da ,zaista ne mogu sve jer i ono malo im je mnogo !Daju najmanje ,ocekuju najvise i jos pritom zele da im laskate i hodite po volji kako oni hoce ? Dovoljno su smjeli da pokusaju ! Medjutim ..Mi smo dovoljno smjeli da ih prizemljimo a potom samo pustimo.Kada ih pustimo oni su nedoumici ,sumnji a ego je pokoleban ! Nisu bili dovoljno vjesti da nekog stave pod otirac ? Kako ??Kako se to njima desilo ?!!Dakako oni sluze necemu !Da li se radilo o sredini ili ljudima s posla ili u porodici,oni sluze da Vas uce lekciji i da vas bruse dok se ne naucite u potpunosti smislu samog sebe! Iako necemu i sluze smatram da su takvi ljudi u ljestvici top pet najgorih bica na planetu !Prava je "sreca"koga zapadne brusiti se (usavrsavati ) na takvima !

06.08.2019.

Priča o onima koji nemaju, i onima koji imaju a ne poštuju

Kako je to imati pa onda izgubiti? Verovatno znate da to duplo boli. Ovaj tekst je priča o onima koji nemaju, i onima koji imaju a ne poštuju Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.   Devojčica kaže majci: “Nema…“   Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje. Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.  Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.   Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.   Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio. Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu. Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap. Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.”MOMO KAPOR